improved

Uvek sam se pitala šta se dešava u tudjim domovima, šta se dešava u njihovim životima, da li su srećni ili čeznu za nečim ili nekim. Pitala sam se koliko bi njihovi životi bili drugačiji bez neke osobe koja im znači, pojedinca koji je možda promenio njihov život – na bolje ili gore. Da li je moguće da pojedinci čak nisu ni važni već da u svakom trenutku postoji neko ko će biti odgovarajuća zamena, neko ko će uticati na naš život na isti način kao što bi neko drugi to uradio? Da li je moguće da mi ustvari ni ne utičemo na naš život, već da je sve unapred određeno?

Uzdahnula sam, misleći kako sam opet dozvolila sebi da suviše razmišljam, umesto da, na primer, meditiram i tako se opustim. Dozvolila sam sebi da razmišljam o stvarima zbog kojih neću moći da zaspim iako me je sutra čekao naporan dan. Pokušala sam da se opustim, da utišam žamor u mojoj glavi, da zaspim - ali sve je bilo bezuspešno. Na kraju sam odustala i, razdražena, otvorila oči, ali više nisam bila u mojoj sobi. Shvatila sam da se nalazim u nekoj zgradi, tj. da sedim na stepenicama iste, ali nisam znala kako sam došla dovde. Znala sam da ovo nije san iako sam se nadala da jeste. Nikada nećemo sanjati mesta na kojima nismo bili, kao ni ljude koje nismo sreli makar jednom u životu, čak iako ih se ne sećamo - a bila sam uverena da nikad ranije nisam bila na ovom mestu. Ali, to što sam znala šta nije u pitanju, nije značilo da znam šta jeste. Krenula sam da silazim niz stepenice, želeći da što pre odem odavde, želeći da saznam gde je uopšte „odavde“. Primetila sam da su bile postavljene kamere na svakom spratu i da je zgrada veoma sredjena. Na svakom spratu, od četiri ili pet koliko ih je do sad bilo, postojala su tri stana, bez ikakvih oznaka na vratima kome je taj stan pripadao. Videvši da sam došla do prizemlja i da su ulazna vrata blizu, ubrzala sam korak, srećna što ću ubrzo napustiti ovo mesto. Problem je bio u tome što, kad sam došla do vrata, nisam znala kako da izadjem - bila su zaključana, bez ikakvog električnog mehanizma koji bi mi omogućio izlazak. Jedini način da izadjem je zahtevao ključ – koji ja naravno nisam imala. Pretražila sam svoje džepove, nadajući se da ću možda naći ono što mi je potrebno, ali bezuspešno.

Vrata ove zgrade su bila staklena i videla sam da je mračno napolju, ali nisam mogla da odredim koliko je bilo sati. Nikakav zvuk nije dolazio spolja, pa sam pretpostavila ili da su vrata zvučno izolovana ili da je suviše kasno (ili suviše rano) za bilo kakve aktivnosti. Nadajući se da nije ovo drugo u pitanju krenula sam ka vratima nečijeg stana i usput razmišljala kako da ih pitam da me puste da izađem, a da ne zvučim kao neki manijak. Uz malo sreće, vrata će mi otvoriti neko ko će biti ljubazan i pustiti me napolje bez postavljanja suviše pitanja. Ali, s obzirom na to da sam ja u pitanju, vrata će mi otvoriti neko duplo veći od mene sa puškom uperenom u moju glavu. Stajala sam ispred vrata, nadajući se da će sve ipak ispasti kako treba, nadajući se da će sreća bar ovaj put biti na mojoj strani kao nadoknada za sve prethodne dogadjaje kada mi je okrenula ledja. Duboko sam uzdahnula i krenula sa kucanjem – ali sam gotovo istog trenutka prestala. Nisam bila sigurna šta se desilo – gledala sam u vrata, pa u moju ruku, pa opet u vrata. Bila sam uverena da haluciniram jer je ono što se desilo bilo nemoguće – u mom svetu, ruke nisu tek tako prolazile kroz vrata. Pokušala sam da dodjem do nekog logičnog objašnjenja za ovo što se desilo, ali s obzirom da mi ništa nije zvučalo smisleno, zaključila sam da se moj mozak samo igrao sa mnom i pokucala ponovo. Na moju nesreću, ishod je bio isti kao i nekoliko minuta ranije. Gurnula sam celu ruku kroz vrata ne osećajući ništa. Nisam mogla a da se ne zapitam da li sam mrtva i da li sam sada duh. U tom trenutku mi je palo na pamet da ako mogu da prodjem kroz ova vrata, ne postoji razlog zašto ne bih mogla kroz ulazna. Iz nekog razloga, ta misao se sada činila bitnijom od toga da sam možda mrtva – možda zato što ako jesam mrtva, to je nešto što ne mogu da promenim dok je moj ostanak na ovom mestu nešto na šta mogu da utičem. Vratila sam se do ulaznih vrata, pitajući se usput zašto ranije nisam pokušala da ih otvorim, već sam samo zaključila da ne postoji način da prodjem kroz njih. Nisam želela da sad razmišljam o tome – bila sam uverena da će ovo biti tema o kojoj ću misliti nebrojeno puta pred spavanje, jedino što sam sad želela jeste da odem odavde.

Krenula sam da prodjem kroz vrata, sigurna u svoj uspeh, ali ono u šta sam bila sigurna nakon nekoliko sekundi je bilo to da ću sutra imati modricu – ili više njih. Nisam mogla da shvatim, zašto mogu da prodjem kroz jedna vrata, ali ne i kroz druga? Da li je bio bitan materijal od kog su napravljena? Ili gustina tog materijala? Pošto drvo ima manju gustinu od stakla, da li zbog toga mogu da prodjem kroz takva vrata, ali ne i kroz staklena? Pokušavala sam da nadjem neku logiku u svemu ovome, ali sam imala utisak kao da mi nešto izmiče. Instinkt mi je govorio da postoji razlog zašto ne mogu da izadjem iz zgrade, kao da sam imala neki zadatak. Ne znajući šta drugo da uradim, odlučila sam da verujem sebi i svom instinktu i vratila sam se do vrata onog stana. Pokucala sam opet, ali bezuspešno jer je moja šaka još jednom završila sa one strane vrata. Uzdahnula sam, moleći se ispod glasa, i prošla kroz vrata, nestrpljiva da vidim šta se dešava sa druge strane. Pomislila sam kako se nisam setila da ranije proverim da li su ovo jedina vrata kroz koja mogu da prodjem ili je to bio slučaj sa još nekim ili čak svim. Takođe sam pomislila kako nisam znala ni šta tražim ovde, ali sam zaključila da bar radim nešto što je mnogo bolje nego da sedim na stepenicama i čekam da neko naidje i pusti me da izadjem.

Polako sam šetala kroz stan, upijajući što je više detalja moguće, tragajući za nečim što bi mi možda ukazalo na to zašto sam ovde. Nenameštena spavaća soba, hodnik prepun slika, a sveukupno stan preplavljen knjigama. Nasmejala sam se, misleći kako bi ovo moglo da liči na stan u kom bih ja živela. Kreativni nered, a opet, sve je imalo svoje mesto. Približila sam se slikama i ubrzo uvidela da je jedan mladi par od dvadesetak godina centar tih slika – ili tačnije, njihova sreća. Na jednoj slici su bili ispred Koloseuma, na drugoj negde sa prijateljima, dok je treća slika predstavljala sreću, intimnost, ljubav. Na slici su bili njih dvoje, ni ne gledajući u aparat već jedno u drugo, sa izrazom lica koji je dovoljno govorio o njihovoj povezanosti. Izgleda da slika ponekad stvarno govori više od hiljadu reči. Nastavila sam dalje i videla da su na polici koja je stajala u hodniku bili su ukrasi – suveniri iz gradova i zemalja od kojih ja u većini nisam bila. Takodje, tu je bila i mapa sveta zakačena na pano i na mapi markerom i čiodama označeni odredjeni gradovi. Sudeći po slikama i suvenirima, pretpostavila sam da su markerima označeni oni gradovi u kojima su već bili, a čiodama oni u koje planiraju da odu. Šetajući polako hodnikom, došla sam do dnevne sobe i videla njih dvoje kako sede na kauču, sa rukama i nogama isprepletanim jedno oko drugog, gledajući nešto na televizoru, ali ne obraćajući mnogo pažnje na to. Svako je mogao da primeti ljubav koja im je isijavala iz očiju, privrženost koju su imali jedno prema drugom, kao da su imali potrebu da uvek budu jedno blizu drugog i da ih je bolela fizička razdvojenost. Pričali su o nečemu na način razumljiv samo njima, dokazujući mi i time kolika je povezanost postojala između njih. Mogla sam da osetim ljubav i toplinu koja je ispunjavala ovu sobu i kako su oni bili centar sveta jedno drugom. Želela sam da ostanem i posmatram ih, da uživam u samom pogledu na njih i maštam kako ću jednog dana i ja naći nekog ko će me tako ispunjavati, ali sam se osećala kao da narušavam njihovu intimnost, pa sam se nečujno povukla i izašla iz stana. Znala sam da nijedan predmet nije bio razlog zbog kog sam mogla da udjem u ovaj stan, već njih dvoje i iako je postojala mogućnost da sam propustila nešto, neki osećaj mi je govorio da sam videla sve što je trebalo da vidim.

Nisam znala kuda da idem sada. Bila su jedna vrata preko puta ovih i još jedna koja su bila bliža ovim, ali bliža i stepenicama. Pitajući se da li ću moći da prodjem i kroz ta vrata, otišla sam do onih preko puta i zakoračila kroz njih ni ne pokušavajući da kucam. Ovaj stan je bio znatno drugačiji od prethodnog. Imala sam utisak kao da ovde žive samo devojke – bilo je puno kutija od cipela i nekih ukrasa na koje bi muškarci verovatno sa negodovanjem gledali. Takodje, i ovde je bilo puno slika – dve devojke koje su izgleda živele ovde su radile puno stvari zajedno i očigledno zabeležile svaki trenutak tih dogadjanja. Na zidu su pored slika bile okačene i diplome sa fakulteta, a odmah pored njih i lista sa ciljevima i stvarima koje su želele da urade tokom narednih godina. Ovaj stan je, za razliku od prethodnog, bio prepun igračaka. Prolazeći kroz stan videla sam sobu u kojoj su bila dva kreveca i mnogo drugih stvari potrebnih bebama. Produžila sam dalje, tražeći njih dve, znajući da su one ono što treba da vidim. Ušla sam u sobu gde su one sedele i pričale. Imale su oko trideset godina – jedna je bila trudna, a druga je već držala dete u naručju. Da li su bile samohrane majke? Bila sam sigurna da njih dve nisu bile par, ali nisam znala šta se dešava. Kako su dospele u ovu situaciju? Pitala sam se šta je sa očevima ove dece. Nije ih bilo na slikama, a koliko sam mogla da primetim, nije bilo ni znakova njihovog prisustva u stanu – ni trenutnog a ni ranijeg, jedino što je bilo muško ovde je bio dečak kog je jedna od devojaka držala u naručju. Htela sam da saznam što je više moguće o njima, ali sam se pitala kako da otkrijem ono što me zanima i nadala se da će pričati o stvarima na osnovu kojih ću moći da izvučem neke zaključke. Sedela sam, slušajući i primetila njihovu povezanost. Nije to bila povezanost kakvu je imao par iz prethodnog stana, ali njih dve su očigledno zajedno prošle kroz mnogo toga. Bile su srećne, tj. možda je prikladnije zadovoljne. Po odredjenim reakcijama sam mogla da shvatim da čeznu za nečim, tj. nekim, ali činilo se kao da su shvatile da bolje od ovoga ne može i da treba da žive najbolje što mogu sa onim što imaju. Nakon nekog vremena – nisam bila sigurna da li su minuti ili sati u pitanju, ustala sam, pitajući se da li će njihova mala porodica biti srećna. Da li će devojke biti dobro, da li će zamerati jedna drugoj zbog nekih stvari, da li će uspeti u ovome.

I dalje razmišljajući o njima, ušla sam u poslednji stan na ovom spratu a da nisam ni primetila da sam napustila njihov stan. Ono zbog čega sam shvatila da sam prešla na neko drugo mesto je bio nedostatak topline, nedostatak osećaja doma. Ovaj stan je izgledao kao mesto gde će neko provesti neko kratko vreme ili čak samo prespavati. Nije bilo ukrasa, nije bilo slika, ničega što bi ga učinilo ličnim. Prošla sam pored spavaće sobe sa veoma malo nameštaja – izmedju ostalog i kreveta u kom je neki čovek spavao i hrkao. Nije bilo razloga da se zadržavam kod njega pa sam produžila dalje i uskoro ugledala ženu koja je sedela na podu u fetus položaju, čvrsto držeći nešto uz sebe i tiho jecajući. Iako sam se trudila, nisam mogla da vidim šta drži i nisam znala šta da radim. Izgledalo je kao da već duže vreme plače jer su joj oči bile natečene i crvene. Želela sam da je utešim, da joj kažem da će sve biti u redu, ali nisam to mogla da znam. Ja sam bila samo posmatrač, neko ko ništa ne znači ovoj ženi, neko čija je jedina veza sa njom ovih nekoliko minuta u njenom stanu. Nisam znala šta se dešavalo sa njom, niti šta će se dešavati sa njom. Želeći da bar nešto uradim, potapšala sam je po ramenu i ona je u tom trenutku duboko uzdahnula, kao da je osetila moje prisustvo. Iako sam bila nevidljiva za svet u kome sam se nalazila i iako sam mogla da prolazim kroz vrata, moja ruka nije prošla kroz telo ove žene. Ona je možda osetila da je neko tu, ali za mene, to iskustvo je bilo mnogo drugačije. Odjednom sam mogla da znam njene misli i osećanja i razlog zašto je plakala. Nisam čula te misli, već njihovu srž. A ono što sam saznala samo je pojačalo moju želju da joj pomognem. Bila je očajna. Jedino polje gde je smatrala da je uspela je bilo profesionalno. Nakon što je zatrudnela sa čovekom kog je znala samo nekoliko meseci, a potom se i udala za njega, pobacila je samo nedelju dana nakon venčanja. Misleći kako će na kraju sve biti u redu, kako će biti bolje, pokušavala je sve kako bi bila srećna, ali udaja za nekog kao što je njen muž nije obećavala srecan i bezbrižan život. Bio je neodgovoran i najčešće u pijanom stanju, a i onda kada nije bio pijan, bio je toliko nepodnošljiv da više nije znala kako da ga trpi. Pokušavala je sve kako bi mu pomogla, kako bi našla način da ga izleči i popravi njihov odnos, ali nije uspela u tome. Nikada više nije zatrudnela, a zbog toga je ne tako topao odnos izmedju nje i njenog muža postao još hladniji. On se udaljavao od nje, čak je saznala i da je vara i konačno je odlučila da ga ostavi i razvede se iako je verovala u brak za ceo život. Ovo nije bio način života koji je ona mogla da podnese. Bila je svesna da ovo nije njena greška, ali se osećala kao propalica. Bez nade, bez snova, bez naznake ičega svetlog u budućnosti. Jedino što je imala je bila odlučnost. Odlučnost da ispravi stvari, da bude srečna.... Ali ne možeš odbaciti 10 godina nesreće tek tako...

Sklonila sam ruku sa njenog ramena ne želeći da znam više. Nisam mogla da slušam, bol je bio suviše jak. Odlebdela sam od nje sa mračnim mislima. Šta ako moj život ispadne onakav kakav ne želim da bude? Šta ako i ja završim na podu u fetus položaju kao i ona, žaleći zbog svojih odluka i proklinjući svoju ionako šugavu sreću?
Izašla sam iz stana i krenula uz stepenice, ne setivši se da proverim da li možda sada mogu da izadjem iz zgrade. Ali, sada su me više zanimale priče i ono što mogu da otkrijem, a uostalom, pretpostavila sam da treba da saznam svaku priču koja se ispisuje izmedju ovih zidova.

Na ovom spratu su bila samo dva stana i opet sam ostavila onaj bliži stepenicama za kasniju “inspekciju”. Ulazeći u sledeći stan pitala sam se na šta ću ovde naići i na moju veliku radost, naišla sam na ono što se činilo kao srećan dom. Iako je bilo kasno, čula sam smeh iz druge sobe i čula sam koliko je iskreno, a ne usiljeno zvučao. Dok sam išla ka sobi iz koje je dopirao smeh, tražila sam neke naznake toga u čiji dom sam ovaj put upala i našla samo jednu sliku na kojoj je bila cela porodica – mama i tata sa četvoro dece – dve devojčice i dva dečaka. Iako su izgledali veoma srećno na slici, pitala sam se da li je sve ovo bila obmana, da li je to bio samo veo koji prekriva nešto ne tako lepo. Pitala sam se da li je ovo samo privremeni srećni trenutak ili su tuga i bes ono što je privremeno u ovom domu. Konačno sam došla do sobe u kojoj su bili i videla sam ih kako sede oko stola i igraju neku društvenu igru. Bilo je mnogo više slika u ovoj sobi, slika koje su prikazivale važne trenutke iz njihovih života. Činilo se kao da su najmladji – dečak i devojčica – bili blizanci. Žena – koja je bila u ranim pedesetim je povremeno gledala u svog muža i videlo se da je to nekad bila mnogo veća ljubav od one koju sad oseća.. Dodirnula sam rame ove žene, želeći da saznam više, želeći da znam da li je postojala vatrena ljubav izmedju nje i njenog muža.
Mogla sam da napišem roman na osnovu njenih misli i dešavanja u njenom životu. Nakon što se ljubav njenog života oženio drugom devojkom, udala se za njenog sadašnjeg muža verujući da je to sledeći najbolji izbor. I bila je u pravu. Volela ga je i voleo ju je, toliko da često nije ni znao kako da izrazi koliko ljubavi ima za nju. I iako nije bio “onaj pravi”, bio je veoma blizu tome. Vodili su veoma lep i ispunjen život i bila je srećna. Imala je svoju decu koju je volela više od života i iako je ljubav koju je osećala prema svom mužu bledela, znala je da će naći način da obnove ono što su imali ili bar deo toga. Znala je da uz malo truda sve može da bude kako treba i da dok su zajedno, sve mogu da prebrode. Naravno da je bilo trenutaka kada se seti ljubavi iz svoje mladosti, ali to nisu bili trenuci u kojima je ona čeznula za nekim drugim životom, već neki neizbežni deo života gde se svako od nas priseća momenata koji su imali veliki uticaj na nas.
Sklonila sam ruku sa pomešanim osećanjima. Bilo mi je žao, ali sam bila i srećna zbog nje u isto vreme. Mogla sam da pretpostavim koliko joj je bilo teško da zaboravi nekoga koga je toliko volela, ali sam onda pomislila – zašto ga je pustila da ode, pogotovo ako je i on nju voleo. Zašto se nije borila, zašto se predala... Ali, koji god da su bili razlozi, to je odavno prošlo. Ona je sad srećna, voli i voljena je i možda čak i vodi bolji život nego što bi vodila u nekim drugim okolnostima.

Napustila sam ovu srećnu porodicu, ne znajući šta sledeće da očekujem. Nijedna od ovih situacija nije bila laka, svaka je probudila određena osećanja u meni, svaka je sa svojom pričom drugačije uticala na mene. Zastala sam ispred poslednjih vrata na ovom spratu sa određenim nemirom, ali znala sam da moram da uđem unutra. Duboko sam uzdahnula i zakoračila, pitajući se kakvu priču ću ovog puta saznati. U stanu je vladala potpuna tišina, tako da sam lutala od jedne do druge sobe, upoznajući se sa stanom i svime što je bilo u njemu. Bilo je predmeta koje nisam mogla da prepoznam, tehnologije koja je meni bila nepoznata. Na policama su bili digitalni ramovi na kojima su se smenjivale slike nekih parova sa decom, starijih ljudi sa istom tom decom i na kraju, slika same dece. Pretpostavila sam da su na slikama bili deca i unučići ljudi koji su živeli u stanu. Nastavila sam svoju šetnju kroz stan i došla do spavaće sobe gde je jedan stariji par spavao zagrljen. Nasmešila sam se, raznežena ovom scenom, ali i dalje sam imala utisak kao da nešto nije u redu. Obraćala sam pažnju na razne detalje, ali nisam mogla da zaključim šta to odudara od ove scene sve dok nisam shvatila da mogu da čujem disanje samo jednog od njih. Istrčala sam ne proveravajući čije disanje je bilo u pitanju. Nisam mogla a da ne razmišljam o tome kako će se ono drugo osećati ujutru. I dalje su se voleli, to je bilo očigledno. Da li će jedno moći da živi bez ovog drugog?

Sada već nisam mogla da zaustavim suze koje su mi tekle niz lice. Jedino sam znala da ovo više ne mogu da podnesem. Želela sam da odem odavde, da istrčim iz ove zgrade i nikada je više ne vidim, ali sam znala da su vrata i dalje zaključana. Nisam želela da saznam ijednu drugu priču, ne večeras, ali nisam više upravljala svojim nogama i krenula sam da se penjem uz stepenice, ka sledećim vratima, sledećoj priči. Na ovom spratu su postojala samo jedna vrata i prošla sam kroz njih umrtvljena, sa suzama koje nisam imala snage ni da obrišem, očekujući sve i ništa u isto vreme. Ali, nisam očekivala da ću doći kući. Nikoga nije bilo, pa sam otišla do moje sobe i videla mene kako čekam mene. Druga ja je bila veoma mirna, izgledalo je kao da je meditirala pre nego što sam ušla. Pitala sam se kako je moguće da postoje dve mene u istom trenutku i na istom mestu i gotovo istovremeno dobila odgovor – jedna je stvarna, a druga ne. Izgledalo je, s obzirom da je ona ja, a ja ona, da nema potrebe za govorom, mogla je da čuje moje misli i odgovara na njih. Sada je pravo pitanje bilo – koja od nas dve je stvarna i ona je pogledala u mene, začudjena i rekla, tj. pomislila – “Da li je moguće da sumnjaš da si stvarna? Nije ni čudo što možeš da prolaziš kroz vrata.”
Da li je to značilo da ona nije stvarna....? Naravno da ne, ona misli da je stvarna.
Uzdahnula sam, sad već očajna i postavila drugačiji tip pitanja – šta ja radim ovde.
Odgovor koji sam dobila je bio sve osim onoga što sam očekivala. Rekla je živimo moguće ishode našeg života, da je sve što sam videla mogući ishod koji zavisi od toga kakve ću izbore napraviti u životu, koji zavisi od ljudi kojima ću biti okružena. Postoji još nekoliko mogućnosti, ali ove su bile najverovatnije zbog trenutnih događanja.
Noge su me izdale i nisam mogla više da stojim, pa sam se spustila na pod, smeštajući se preko puta nje. Nisam shvatala, kako je ovo moguće? Niko od njih nije ličio, bez obzira na razliku u godinama. A žena u trećem stanu... Ne, to ne mogu biti ja.
Ali odgovor je stigao istog trenutka – “ali možeš. Ako napraviš pogrešan izbor, veoma glup izbor, možeš.”
Nisam razumela kako sam mogla da dozvolim sebi da postanem takva. Kako sam dozvolila sebi da umrem iznutra, šta je to moglo da se desi što je učinilo da postanem senka one koja sam ranije bila? Nisam imala odgovore na ova pitanja i nadala sam se – molila se – da ih nikada neću ni saznati.
Druga ja me je mirno posmatrala, slušajući moje misli, čekajući moja neizbežna pitanja.
“Kako je moguće da niko od ovih ljudi ne liči? Nisam prepoznala sebe ni u kome od njih.”
Nasmešila sam se sama sebi i rekla: “Zar stvarno misliš da bi ti neko ovo olakšao? Da su ti pokazali prava lica, znala bi sa kim da ostaneš kako bi živela srećan život. Bar si imala tu privilegiju da vidiš ovo.”
Privilegiju? Da li je ovo stvarno bilo to? Ili je ovo bila prekretnica u mom životu, nešto na osnovu čega ću odlučiti između dve stvari koje će voditi do mogućih ishoda, možda čak i do trećeg ishoda?
Setila sam se još nečega o čemu do sad nisam ni razmišljala. Kad sam tek došla ovde, na svakom spratu su bila tri stana i bilo je mnogo više spratova nego sad. Bilo mi je jasno da se ne nalazim u “normalnoj” zgradi, ali mi nije bilo jasno zašto su svi ti stanovi nestali. Pogledala sam u osobu preko puta mene, dajući joj do znanja da je ovo bilo moje sledeće pitanje.
“Kad si došla ovde, postojalo je više mogućnosti, više potencijalnih završetaka. Kako si se upoznavala sa pričama, tako su ti ishodi nestajali jer si se ti menjala. U suštini, oni više nisu bili mogući.”
“Zašto nisam mogla da prodjem kroz ulazna vrata i zašto sam uopšte mogla da prodjem kroz bilo koja od ovih vrata?”
“Ah, konačno dobra pitanja. Ali ti si jedina koja može da odgovori na njih.”
“Ali ti si ja.”
“Da, do odredjene tačke.”
“Kako to misliš?”
“Ja sam osoba koja si bila kad si napustila svoj stan prošle noći. Ti više nisi ista osoba.”
Znala sam da je ono što priča istina jer niko ne može da prodje kroz ono kroz šta sam ja sad prošla i da ne nauči nešto iz toga. A uostalom, ne bih lagala sama sebe. Bar ne oko nečega ovakvog. Razmišljala sam kakvo simboličko značenje mogu da imaju ulazna vrata.
Vrata obično predstavljaju granicu izmedju jedne sobe i druge... Ali ovaj put... ovaj put su predstavljala granicu izmedju vremena. Zgrada, tj. stanovi u njoj su predstavljali budućnost, ali šta je bilo napolju? Sadašnjost? Ne, to nije imalo smisla. Sadašnjost je samo trenutak i ništa više. Tako da je jedino rešenje bilo prošlost, što je već imalo mnogo više smisla. Nisam mogla da prodjem kroz vrata jer nisam mogla da se vratim u prošlost, nisam mogla da je promenim. Staklena vrata su predstavljala mesto odakle sam došla, drvena ono gde mogu da odem. Ali to nije objašnjavalo zašto sam mogla da prodjem kroz bilo koja od njih.
Druga ja se nasmešila, zadovoljna načinom na koji razmišljam. Namrštila sam se, iznervirana zbog toga što sam čak i ja ocenjivala samu sebe. Odlučila sam da ne obraćam pažnju na samu sebe već da shvatim sta se ovde dešava, na šta je ona samo klimnula i nastavila sa meditacijom.
Dok sam je posmatrala kako meditira, dobila sam odgovor koji sam tražila. Nisam sigurna kako i kad, ali u jednom trenutku moja duša je prekinula veze koje je imala sa mojim telom, donoseći olakšanje mom umu, dovodeći me u zen stanje. Pa tako, dok sam ja bila dole, devojka koja je sedela preko puta mene je verovatno meditirala i postizala to stanje. Ona je sve ovo omogućila.
Počela sam opet da razmišljam o svim onim mogućim scenarijima. Da li je par iz prvog i poslednjeg stana bio jedan te isti? I ako jeste, da li to predstavlja 50 i više godina ljubavi? Naravno da je tu bilo uspona i padova, ali je ljubav bila tu. To mi je pružilo nadu. Stranče, prijatelju, ko god da si, stvarno se nadam da ćeš ostati u mom životu, ostati pored mene.
“Ja” sam otvorila oči, znajući da sam došla do kraja ovog putovanja. Znala sam šta me čeka, znala sam šta moram da uradim. Naravno da sam imala još pitanja, ali odgovore na njih ću dobiti usput, živeći.
“Kako ćemo se vratiti kući?”
“ “mi” nećemo. Ti ćeš.”
“A ti? Zašto se ti ne vraćaš sa mnom?”
“Nema mesta u jednom telu za dve duše. I kao što sam ti već rekla, mi više nismo iste osobe. Ja ću uvek biti deo tebe, ali ti si nešto veće od mene, nešto drugačije.”
Iako su stvari koje je rekla zvučale logično, nisam želela da ostane u ovom čistilištu ili šta god da je već predstavljalo.
“Ne brini, neću biti sama. Imaću verzije tebe. Sada pet, a kasnije samo jednu, ali nikad neću biti sama. Pratiću tvoj napredak, tako da ću na neki način uvek biti tu. Nemoj da brineš za mene, idi brini o nekom drugom, to je ono što ti radiš.”
Nasmešila sam se i ustala, pozdravljajući se sa njom i krenuvši ka vratima kad me je “A gde si ti to krenula?” zaustavilo.
“Da li si čula i reč od onoga što sam rekla? Kako planiraš da izadješ?”
“Mislila sam da ću kad izadjem iz stana naći neka nova vrata ili novi sprat ili vrata na mestu nekadašnjih ulaznih.”
“To nije način na koji stvari funkcionišu ovde. Dodji ovamo.”
Otišla sam do nje, tj. do sebe i ona, tj. ja mi je rekla da joj dam levu ruku s obzirom da je ona bliža srcu. Pritisnula je dlan svoje desne ruke na dlan moje leve i poslednja stvar koje se sećam bila je “čuvaj se, za obe”. Otvorila sam oči i videla da sam se vratila kući, znajući da je ovo bilo mnogo više od sna.
Kasnije tokom godina kad god da sam osetila kako me pecka dlan leve ruke znala sam da me posmatra i čuva, podsećajući me na svoje prisustvo, podsećajući me kroz šta sam prošla iako je to bilo nešto što nikad ne bih mogla da zaboravim. Neću vam reći kako se sve završilo pošto nije. Još uvek postoje izbori i ishodi i iskustva. Još uvek postoje osmesi koje treba izazvati i suze koje treba obrisati i dogadjaji koje će jednog dana postati uspomene – postoji život koji treba živeti, život kome se radujem.